Корени старе империјске Новорусије и савремене јуначке налазе се у Србији, ма колико то чудно звучало.
Та историја почела је далеко од прицрноморских степа – у планинама и долинама Балканског полуострва. Аустрија је крајем XVII и почеткомXVIII века водила дуготрајне ратове са Турцима. У тим крвавим ратовима ослањала се на Србе који су тежили да се ослободе турског јарма. Аустријски војсковођа Еуген Савојски ослободио је готово читаву Србију, укључујући Косово. Међутим, Аустријанци су услед низа разних околности били принуђени да се повуку преко Дунава, а заједно са њима одлазило је и српско становништво. Ту сеобу предводио је српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Србе су у Аустрији населили дуж границе, стварајући од њих војна насеља за заштиту аустријско-турске границе. И поред посебног статуса српског становништва у Аустријској империји, оно је прогањано из верских разлога. Католичка Аустрија тежила је да преобрати Србе у своју веру, у првом реду племиће и виђене људе, те је углавном тако настало хрватско племство. Слична пракса превођења у другу веру, чак и насилног, постојала је и сасвим недавно – у фашистичкој независној хрватској држави. У то време је под претњом смрти у католичанство прешло 250.000 православних Срба, између осталих и житељи Борова села недалеко од Вуковара. Житељи села су се после ослобођења од Немаца вратили у православље, а 1991. године управо ту је започео грађански рат у Југославији.
Одупирући се таквој пракси, многи Срби су желели да се преселе у Русију. Та сеоба одвијала се на разне начине, па и у организованим паравојним групама.
„Не желећи да живе у некаквом стању полуропства под туђим римокатоличким притиском, Срби су се обратили с молбом руској царици Јелисавети, која им је, као искусним ратницима против Турака, даривала земљу у јужној Русији, у граничном појасу према Турцима и кримским Татарима. Тако су Срби постали елитни руски граничари који штите руску земљу од упада Турака и Татара“ („Срби и Русија“,http://www.srpska.ru/article.php?nid=13421).
Познат је случај пресељења одреда Ивана Албанезеа 1725. године (вероватно дошљака из пограничне области с Албанијом). Тај одред упућен је да се насели у околини тврђаве Тор, садашњег Славјанска. Током владавине царице Јелисавете сеобе стичу значајније размере. Организују се две велике области Новаја Сербија (Кировоградска област) и Славјаносербија (Луганска област). Ту су Срби стекли слободу од турског и аустријског угњетавања. Указом царице Јелисавете огромне територије од Дњестра до Северног Доњеца проглашене су 1764. године Новорусијом. У њен састав ушле су Новаја Сербија и Славјаносербија као главни темељ. Тај указ потписан је 13. априла. Историјска Новоросија навршила је 2014. године тачно 250 година.
Са савременом јуначком Новорусијом ствари су сложеније, иако све што се сада дешава у Украјини умногоме представља наставак политике Запада према бившој Југославији и српском народу из 90-их година ХХ века. Врхунац те политике, као што је познато, представљају незамислива варварска бомбардовања 1999. године. После тог рата постало је јасно да је сукоб Русије и НАТО-а, непосредан или посредан, неминован, а то се, све у свему, сада и дешава у Украјини.
Ипак бих желео да обратим пажњу на друге изненађујуће чињенице о вези између Србије и савремене Новорусије.
Полазну тачку јуначке борбе за Новорусију против светског зла несумњиво представља улазак Стрелковљевих добровољаца у Славјанск. То се десило 12. априла 2014. године. Вероватно је свима 12. април познат као дан када је Јуриј Гагарин полетео у космос. То је свакако био догађај од изузетног историјског значаја. Истог дана 1993. године одиграо се бој на узвишици Заглавак у српској Босни у коме су учествовали руски и српски добровољци. Отаџбински савез добровољаца, који обједињава ветеране рата у Србији, у вези са десетогодишњицом тог боја прогласио је 12. април за дан сећања на руске добровољце који су дали животе за братске народе.
Појава попут руског добровољаштва у духовно-идејном смислу има давне корене, настала је у XIX веку и снажно дошла до изражаја током Првог светског рата и потоњег грађанског. После комунистичког раздобља поново се испољава током 90-их година ХХ века и фактички је оваплотило и створило Новорусију. Смисао добровољаштва је у томе што стремљење човекове слободне воље ка добру рађа снагу за супротстављање „тајни безакоња“. За супротстављање подједнако слободној вољи, али која стреми ка злу и делује ради победе зла. Деловање „тајне безакоња“ састоји се у уништавању главних снага које надахњују човека путем разарања Богом установљених облика битисања. Том разарању сада се супротставља тежња ка Богом створеном Добру. Руски добровољци представљају испољавање изразитог и високог облика те борбе.
Многима је познато да је Игор Стрелков, легендарни командант руских добровољаца у Славјанску, и сам био добровољац у Србији 1992-1993. године. Али ретки знају да је и он учествовао у бојевима на узвишици Заглавак у саставу 2. руског добровољачког одреда (2 РДО) (Други добровољачки. Борбени пут – http://www.stjag.ru/index.php/en/2012-02-08-10-29-37/добровольчество/item/34952-второй-добровольческий-боевой-путь.html).
Игор Ивановић је у лето 1992. године ратовао у Придњестровљу, а почетком новембра исте године обрео се у Босни у руском добровољачком одреду. 2. РДО којим је командовао Александар Мухарјев примио је 5. новембра 1992. године свој први бој код Вишеграда. Тада је одред, у чијем саставу су била свега петорица Руса, успаничио читав утврђени рејон непријатеља са гарнизоном од око 200 људи. Узгред, то је једно од обележја руских добровољаца – борити се за победу над вишеструко надмоћнијим непријатељским снагама, доводећи га у пометњу снагом свог непобедивог духа. У том боју је учествовао и истакао се 22-годишњи Игор Стрелков. Касније је предложио да се 5. новембар сматра даном 2. РДО, одреда који је прошао славан борбени пут. Застава тог одреда, израђена и освештана уз непосредно учешће Игора Ивановића, предата је руској цркви у Београду, где је извесно време стајала над гробом генерала Врангела.
Силе зла активно покушавају да нас упропасте болешћу која се зове незаситна потрошња. Оне рачунају на то да руски православни савремени народ не треба више да рађа добровољце, или само у незнатном броју, са којим се лако може обрачунати. Али Новорусија је показала да још постоје дубинске снаге и високи дух у руском народу.
„Игор Ивановић Стрелков, који данас блиставим маневрима усред доњецких степа подсећа на Ханибала, пружа изразит пример који оповргава либералну тезу о томе да Русија није посебног кова и нема сопствени пут, и да је победа англофоне глобализације неминовна. Макар само зато што глобализам не предвиђа несебичне јунаке, није ради њих замишљен. Јунацима није потребан новац, те их је глобални систем вазда сматрао вирусима, и управо зато глобални свет реалним херојима сматра глумце и шоу-звезде, изгубивши умеће репродукције правих јунака. А и откуд да се појаве кад последњих пола века 'златна милијарда' ратове води или оружјем за масовно уништавање, или на интернету, или туђим рукама. Рат не треба да се уплиће у живот цивилизованих нација, да омета варење потрошачима и њихову контролисану репродукцију“.
(„Глобални антихерој“, http://actualcomment.ru/globalnyy_antigeroy.html)
Греховно стање човечанства неминовно га води у духовну и материјалну пропаст. Смисао и циљ „тајне безакоња“ управо је у томе да доведе у пропаст и разарање, што ће прекинути пут спасења људи, прекинути радост битисања. Људи су се вековима кроз Богом дате облике битисања супротстављали тој перспективној бесперспективности коју им је припремио непријатељ људског рода. Откривење Божије показало је људима не само могућност за супротстављање силама зла него и пут ка спасењу, то јест ка Победи над њима.
Током читаве историје велики значај је имало задржавање зла. Апостол Павле каже: „...тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава – и тада ће се јавити безаконик“. (2 Сол. 2:7-8)
Највишим обликом оног „који задржава“ може се сматрати православна монархија, после чијег разарања задржавање зла има епизодне, фрагментарне, локалне облике. Чак и без обзира на то, зло не може да коначно тријумфује пошто се људи несвесно опиру. После рушења двополарног света почетком 1990-их година у свету је поремећена крхка равнотежа, и зло је почело да силовито заузима једну по једну позицију. Локални сукоби последњих десетлећа умногоме представљају облик несвесног отпора. Несвесног зато што људи слабо схватају истински извор и узроке тих сукоба. Пружајући отпор, људи покушавају да опстану и сачувају своју самобитност. Како је написао руски песник Николај Гумиљов у песми „Сунце духа“:
Цвета дух ко мајска ружа,
Попут огња цепа таму.
Тело се, не схватајућ,
Слепо повинује њему.
Настанак савремене Новорусије вероватно представља врхунско испољавање таквог отпора. То потврђује чињеница свестране подршке најразличитијих људи и група из читавог света. Новорусија за све представља велику наду да се злу може успешно одупирати. И можда ће се из тог сучељавања појавити пуновредна снага „оног који задржава“.
Како се може видети, историја Новорусије повезана је са српским Косовом. Зато се може предложити косовским Србима, с обзиром на њихов трагичан положај, да размотре питање припајања Новорусији, са којим на духовном и идејном плану чини једну целину.
Новорусија се фактички зачињала на српском Косову, и ка њему је устремљен њен ослободилачки импулс.
Идеја Новорусије ницала је на обалама Дњестра, у планинама Босне, Чеченије и Дагестана, одрастала је, кристализовала се у ватри и експлозијама НАТОвских бомби у Југославији, оваплотила се 12. априла 2014. године у Славјанску, и надамо се да ће победити на Васкрс 2015. године, који се слави 12. априла.
в Живом Журнале
ВКонтакте
